Дубоко Нас је забринула вест о планираном затрпавању темеља базилике близу Беле Паланке ради новог аутопута коридора 10 према Бугарској. Ова ранохришћанска светиња откривена je пре три године и сведочи о континуитету хришћанске вере на овим просторима. Дакле, реч је о важном и изузетно значајном археолошком локалитету и стога осећамо обавезу и одговорност да укажемо на чињеницу да је затрпавање остатака ове базилике неприхватљиво и молимо надлежне да што пре пронађу алтернативно решење којим би се конзервирани остаци базилике адекватно заштитили и сачували, а не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу које смо дужни да чувамо и сачувамо за будуће генерације.
Патријарх српски
Иринеј
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је данас, 2. јула 2015, у Патријаршији српској играче и представнике Кошаркашког, Ватерполо и Фудбалског савеза Србије, који су са светских и европских такмичења понели златне медаље.
Свјатејши Патријарх је том приликом честитао на њиховим успесима, благословио њихов даљи рад и захвалио им што су најбољи амбасадори наше земље.
У издању Сретењског манастира изашла је књига свештеника Валерија Духањина «У шта верујемо». Читаоцима портала Православие.Ru нудимо одломак из ове књиге.
1. Вера представља један од јединствених феномена људске душе. Шта је уопште вера и шта је, посебно, вера у Бога?
А кад вас потерају у једном граду, бежите у други. (Мт. 10, 23)
Руска емиграција одиграла је огромну улогу у духовном препороду Србије, која се пет векова налазила под османском владавином и која је била веома ослабљена после Првог светског рата. Двадесетих година само у Београду је било 30 хиљада емиграната, а укупан број становника сто хиљада. „На улицама, у парковима, на скверовима и у кафићима руски језик се чуо скоро исто тако често као и српски”, писао је један од житеља Београда сећајући се ових година.
Након доласка у Београд будући архиепископ се уписао на Православни богословски факултет Београдског универзитета, који је завршио 1925. године. По речима свог колеге са године Николаја Зјорнова, Михаил Максимович је „живео врло сиромашно, за живот је зарађивао продавањем новина. Београд је тих година покривало дебело блато кад је падала киша. Максимович је носио тешку бунду и старе руске чизме. Обично би упадао у слушаоницу каснећи, сав у блату...”[1] Познати епископ Николај (Велимировић), којег је Српска Православна Црква недавно канонизовала овако описује младог студента: „Крхког тела, светлих очију и с осмехом на лицу, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата свако јутро је долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!” Куповали смо од њега новине, али никоме од нас није ни падало на памет да је још пре емигрирања у Србију завршио факултет у Русији...”[2] У то време митрополит Антоније такође је емигрирао у Југославију, и Михаил је одржавао везу с њим. Године 1925. млади Максимович, који је тако добро познавао руску историју, добио је од митрополита Антонија задатак да напише реферат о изворима закона о наслеђивању престола у Русији. Од обичног предавања ово дело је прерасло у читаву књигу на осамдесет страница „Порекло закона о наслеђивању престола у Русији”, у којој су детаљно изложени сви аспекти проблема од времена светог равноапостолног кнеза Владимира до цара-мученика Николаја. На крају књиге Михаил Максимович је критиковао допуну из 1830. године о закону наслеђивања престола с ограничавањем приликом закључивања „бракова неједнаког рода”. Будући светитељ пише: „Не можемо да се не сложимо с тим да ово апсолутно противречи историји и старим руским обичајима. С друге стране, духу руског права би потпуно одговарао захтев да сви чланови Царског Дома исповедају православну веру... и да лица отпала од Православља губе и достојанство, и права Царског Дома”.[3] Као што се види, Михаил Максимович је и друштвени живот посматрао с црквене, а не са световне тачке гледишта.
На братуначком Градском гробљу данас је служен парастос за око 3.500 српских цивила и војника из средњег Подриња које су припадници муслиманских снага убили у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату.
Служен је парастос и прислужене су свијеће и за покој душе 69 убијених и 22 заробљена Србина у Залазју, Сасама, Биљачи и Загонима на Петровдан 1992. године. Парастос су служили архијерејски намјесник сребреничко-подрињски Душан Спасојевић, архимандрит Лука (Бабић) и протосинђел Методије (Петричевић). Након парастоса, вијенце код централног спомен-крста положили су предсједник Републике Српске Милорад Додик, а у име Владе Србије министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин.