МИЛОШЋУ БОЖЈОМ,
АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И
ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ
Драга децо духовна,
Наша браћа и сестре на Косову и Метохији и светиње Српске Православне Цркве су у великој опасности, јер поборници такозване државе Косово желе да чланством у УНЕСКО присвоје српске цркве и манастире. Због тога, Српска Православна Црква позива сав благочестиви и православни народ, све људе добре воље и све којима је стало до права и правде у свету, да се успротиве учлањењу такозване државе Косово у УНЕСКО, што би било равно хуманитарној катастрофи, односно уништавању српских православних светиња, а тиме и светске баштине.
Тим поводом Српска Православна Црква објавила је на свом интернет сајтуwww.spc.rs релевантне информације.
Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега... Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.
Наши ратни репортери Александар Коц и Дмитриј Стешин су видели како живи хришћански град-светиња после најезде исламских терориста.
Познате уличице које се као поточићи разливају по граду који се сместио у кланац. Полако идемо с мајорем сиријске војске и сећамо се како смо пре две године као спринтери трчали између зграда из којих се пуцало. Било је апсолутно немогуће схватити ко пуца и одакле.
Арапски телевизијски канали су саопштавали да град само што није ослобођен од исламиста. Али испод једног у низу зидова од самана који нам је послужио као несигуран заклон, било је јасно да су вести далеке од стварности. Као и спасоносан излазак из града до којег је требало савладати само пар квартала. Њима је с одвратним звиждуком јурила смрт, штекћући између зграда, у цигленој прашини превијани су тешки рањеници, иза ћошка су «заливали» из калашњикова не гледајући. А онда су одједном појурили...
Данас многи немају ништа против тога да тестирају своје нерве неким од екстремних спортова: скакањем падобраном, бављењем паркуром, освајањем планинских врхова, одласком на рафтинг на планинским рекама, или само скакањем из банџија над дубоким кањоном, негде на одмору. Међу љубитељима јаких емоција могу се пронаћи и оцрковљени људи. И шта има посебног у томе? Делује да није грешно. Но, да ли је све тако једнозначно? Противурече ли екстремни спортови хришћанству? Расуђује игуман Нектарий (Морозов).
А вама је то слабо?
Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују-и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.